Републичко такмичење из српског језика и језичке културе

Републичко такмичење из српског језика и језичке културе

И ове године, 27. маја 2023. године,  Тршић је окупио ученике и професоре који негују љубав,  лепоту и знање српског језика, а ми смо имали много разлога за понос.

Наша Искра Гњидић, ученица 8/2, постигла је, као и прошле године, прво место на Републичком такмичењу из српског језика и језичке културе за ученике 8. разреда основних школа Србије, школске 2022/23. године. Тиме је, поред изузетног знања које је показала, јоше једном доказала и своју свестраност и креативност. Искра је освајала награде на такмичењима  из Књижевне олимпијаде, литерарним конкурсима поводом Дана школе и Савиндана и активно учествовала у многим школским пројектима.

Честитамо Искри и њеној проф. Снежани Костадиновић,  радујемо се постигнутим успесима и томе што се за наш „Вук“  још једном чуло у Вуковом Тршићу.

Понос рода мога

(Награђени рад на традиционалном литерарном конкурсу поводом Дана школе)

 

Поветарац милује процвало, црвено цвеће. Благо се њише и повија читаво поље црвених косовских божура. Као да су управно изникли из крви оних који су ту изгинули вековима раније. И тај поветарац, као дах предака носи нас ка подножју брда одакле се чује дозивање светог места православног. То нас зове Грачаница, древна и непомична звони, у славу ономе коме је посвећена. И погледи и мисли и црвени косовски божури, све тече и слива се ка њој. Све се то да видети, све то је пред нас ставила једна жена, жена чија је душа била већа од Србије, чије се име чуло даље од звона Грачанице, жена која се звала Надежда Петровић.

Над колевку женског детета надвише се сенке суђеница. Дошле су да удахну живот детету и да га дарују. Одлука је донесена, дароваће Надежду богато: лепотом, образовањем, храброшћу и талентом. Једна суђеница се буни, много је дарова за женско дете, већају. Дарови се не могу повући, красиће је свака врлина и велико знање, али ће јој сваки успех бити оспораван само зато што беше  жена. Тако су, једанаестог октобра 1873. године у Чачку, Димитрије Мите Перовић и његова жена Милева, обоје учитељи, дочекали своје прво женско дете. Рођена је Надежда Петровић,  у угледној породици, образованих родитеља, што ју је ставило у повлашћен положај у односу на другу женску децу  у Србији. Девојкама је у то време унапред била намењивана  улога мајки и домаћица.

Недежди је била намењена професија учитељице. Није могла да похађа званичну академију, јер није ни постојало женско одељење ликовних студија. Зато бира да се образује у ликовним атељеима у Србији, Минхену и Паризу. Иако најзначјнији српски сликар са почетка двадесетог века, зачетник новог правца у сликарству, Модерне, потпуно окренута савременим токовима европске уметности, њен рад наилази на оштре критике патријархалне средине. Бејаше Надежда корак испред свога времена, али мотивима које је сликала дубоко верна свом народу. Ствара  са узбуђењем, покретима у којима се препознаје њена снажна воља и темперамент, не штедећи ни на бојама ни на потезима четкицом. Слика  чланове породице, поља, знаменитости, пределе из околине Београда. На платнима, као у каквој ризници чува српске манастире, али и сцене са ратног поља, војне болнице, уморне ратнике. Путује по Србији и слика људе и пределе. На неразумевање и неприхватање својих савременика одговара љубаљу и пожртвовањем. Прва у свему. Прва жена сликар, прва у Паризу, оснива прву сликарску колонију у Сићеву, која траје до данас. Али прва и на бранику своје отаџвине, болничарка добровољац. Лечи српске војнике и сваку њихову рану осећа као своју. Тече јуначка крв, теку њене сузе и сливају се  као боје на њена платна. Ратови се нижу, а Надежда не посустаје. Оснива „Коло српских сестара“, „Народну одбрану“, друштво српских уметника „Лада“. Несебично дели своје дарове којима се њен народ и дан данас поноси. Тисфус је њено тело ставио под земљу, али су је њена дела пренела на небо.

Са слике у нас гледају крупне, црне очи. Око њеног лица као да ваздух гори, црвен као божури пред Грачаницом. Брада као да јој подрхтава, а она, ипак, зрачи снагом. Изгледа као да ће сваког тренутка нестати у својим мислима и уронити у бесконачност простора. Питам се да ли је сликала себе да се покаже или оправда. Оправда што је узбуркала и покренула Србију која је у њено време и даље више личила на типичну турску касабу, него на модерну европску државу.  Да ли је тај поглед преко рамена онај који замера или онај који зрачи поносом?

Искра Гњидић, 8/2

Телефони: +381 11 3221239
+381 11 3237314

Е-пошта: osvukstarigrad@gmail.com
Таковска 41
11000 Београд

ПИБ: 101953815
Матични број: 07002912