Када смо вам пре неколико месеци представљали нашу ученицу Тијану Хил, слутили смо да представљамо и будућег Ђака генерације. И били смо у праву. На предлог 8/2, свог одељења, а одлуком Наставничког већа, Тијана је проглашена за Ђака генерације, школске 2021/22. године.
Много тога већ знате о њој. Добитник је награда са неколико десетина литерарних конкурса. Њене песме штампане су у многим зборницима и освајале прва места и на међународним конкурсима, али поезија није њена једина љубав. Подједнако је успешна и на пољима природних наука.
Свестрана је, креативна, воли спорт и шах, дивна је другарица, ведра, ненаметљива, а самоуверена. Титулу Ђака генерације, Тијана је вишеструко оправдала. Носилац је посебне дипломе из Српског језика и књижевности, Билогије и Ликовне културе. Носилац је и највећег броја Специјалних диплома, које представљају посебну част јер се додељују најуспешнијем ученику генерације из сваког предмета понаособ. Тијани је понела дипломе
из Српског језика и књижевности, Хемије, Биологије и Француског језика.
Знамо да ће биографија наше ученице Тијане Хил једног дана бити много богатија, али већ сада смо јако поносни на њу, њене особине, интересовања и успехе.
Тијана је ведра тинејџерка насмејаних очију и смеђе дуге косе. Радознала је и активна, увек спрема за покрет. Никад вас неће изневерити уколико пожелите да се бавите неким спортом.
Годинама је тренирала гимнастику, пасионирано игра шах, воли музику и лепо пева, игра тенис, вози скејт и ролере, бави се стрипом и анимацијом. Освајалаје неколико вредних награда и из математике: посебно је поносна на треће место на руској олимпијади, „2×2“.
Највеће врлине су јој свестраност, упорност и посвећеност. Дружељубива је и увек спремна да помогне онима којима је то потребно. Инспиришу је нови изазови, подршка породице, предавања појединих професора, али је највише мотивисана жељом за новим знањима и увек тражи разлог више да да све од себе, јер је веома одговорна и савесна. Добра је другарица и увек радо помаже свим својим другарима.
Поред школских обавеза, Тијана ужива у писању песама, кратких прича, стрипова и сликању.
„Пишем песме од своје 7 године. Прву песму сам написала јер нисам могла да објасним укућанима како се осећам. Чинило ми се да стално понављам исто али да ме они не разумеју. Од тада имамо много боље разумевање, поготову што се родитељи, а брат посебно, радују свакој мојој песми. Другу песму сам написала и отпевала док сам летовала код баке и деке на селу. Тако је то почело… Осим песама волим да пишем и кратке приче, да цртам стрипове. Желела бих да једног дана будем писац и илуструјем своје књиге за децу“, дочарала нам је јасно своје снове.
Инспирацију налази у свему што је окружује у том тренутку, па су тако њене песме о уживању, природи, животињама, досади, распусту, празницима, школи, одрастању, жељама, страховима, породици, сновима и љубави..
До сада је била запажена на многим литерарним и ликовним конкурсима. Ипак, најдраже су јој: прво место на конкурсу „На крилима детињства“ и апсолутни победник Дечјег царства, у организацији Култ арт-а, потом, прва награда за слоган за „Радост Европе“(у категорији размишљања о актуелним темама) и друго место на међународном литерарном конкурсу: „Књига као путоказ“.
Препозната по освојеним значајним наградама за песништво лета 2021. је имала ту част да са још 9 младих песника буде учесник у Академији „Сарадници Сунца“ у организацији фондације „Ршумовић“, односно нашег прослављеног писца за децу Љубивоја Ршумовића.
Ове године постигла је друго место на Књижевној олимпијади општинског ранга и треће место на Градском такмичењу, а чекају је и такмичења из природних наука.
Поносни смо што је била део нас, што смо и ми оставили траг у њеном образовању, васпитању и одрастању. Знамо да ће још много тога значајног у животу постићи и радујемо се свему лепом што је чека.
„Што не боли – то није живот, што не пролази – то није срећа.“
Иво Андрић
У животу треба да се опходимо према другима онако како бисмо волели да се други опходе према нама: са пажњом, разумевањем, љубављу, стрпљењем. Свако воли да буде вољен, саслушан, да зна да има неког на кога може да се ослони кад му је тешко. Свако жели да има утеху, раме за плакање, топао загрљај који ће га сачекати у тешким временима, који кроз маглу шапуће: ,,биће боље“.
Не знамо на какве све људе ћемо наићи у животу – добре који ће нас искрено волети, или лоше који се крију иза „пријатељских“ лица и „добрих“ намера. Сигурно је, да ћемо барем једном, бити повређени. Живот је кривудав и непредвидљив као стаза поплочана калдрмом, а некад жустар као река стрмих планинских крајева. Нереално је очекивати да све тече глатко: понекад нас заголица ветрић, окупа топла пролетња киша или, пак, раздрма земљотрес осећања, преплави океански талас разочарења. Можда нас тој талас обори на тло, можда и испаднемо из „чамца“. Али, треба бити храбар и упоран у устајању. Морамо знати да будемо пажљивији, мудри и стрпљиви, да не посустанемо и поред болних падова. Наш познати књижевник, Иво Андрић, рекао је: „Срећа је пролазна и неухватљива: често не примећујемо колико смо срећни док то не изгубимо.“
Живот је, ипак, исписао најразличитије приче познате човеку: трагедије, комедије, авантуристичке, пустоловне романе. У сваку је страницу живот уткао толико пламена, који каткад тиња, а каткад се распламса.
Пишући широм књижевних родова и врста, једну причу никако није знао да доврши: бајку. Бајке су приче којима варамо малу децу, пунимо им главу шареним световима и савршеним, срећним крајевима. Не нађе свако свог принца на белом коњу, свог чаробног змаја, ни срећни крај; чак и најлепше принцезе негде у души пате, у немогућству да излече своје ране. Понекад се само једна светла звезда појави у годинама мрклог мрака. То није неправда: то је живот. Морамо да научимо да се носимо са њим. Ако не схватимо да се и у тмини крије трачак светлости, никада нећемо бити срећни. Срећа је живела код многих у душа, променила је пуно снова. Не можемо да је нађемо – она ће наћи нас.
И док живот проводимо трагајући за срећом у скупим стварима, нереалним жељама и далеким световима, застанимо и размислимо: можда смо већ срећни, само нисмо приметили. Срећа настаје од успомена, доживљаја, авантура, лепо проведеног времена уз људе који нас подржавају. Срећа уме брзо да нестане, али, исто тако, брзо и да се врати. Она се крије у малим стварима и начинима на који се други опходе према нама. Зато и ми морамо бити пажљиви према другом бићу јер: „Што не боли – то није живот, што не пролази – то није срећа“.
Љубав
Стално мислим на тебе:
због нежног, детињег лица,
и због бора смејалица,
због наших радости које се памте.
Не постоји последње збогом:
враћаш се ко пролетња киша;
у минут тачно знаш
да отклониш бол и тугу.
И сваки пут кад се моја
дечија љубав утиша,
појавиш се и поново
и на небу направиш дугу.
А ја се истопим ко’ сладолед
остављен на плочнику.
И пожелим да и ја другима
чиним да зора свиће,
да отварам срца од камена,
и душе окореле од боли.
Желим да и ја у некоме
будим лептириће.
Довољан је само
осмех преко рамена,
и један тајанствени поглед;
да неко почне да воли.